Tradicija i navike Indijaca potpuno se razlikuju od navika ljudi koji žive u drugim delovima sveta. Za portal Before After izdvojila sam stvari koje su na mene ostavile najjači utisak.
“Incredible India” je zaista odličan slogan za turističku kampanju, jer je nestvarnost ove zemlje često prva stvar koja vam padne na pamet kada je indijska kultura u pitanju. Međutim, stvaran život koji ovde vodim u sebi krije brojne, rekla bih “ekstra” izazove koje prosto morate doživeti. Za osam meseci, koliko živim ovde, doživela sam mnoge stvari koje su potpuno drugačije od onih koje sam pronalazila u knjigama i putopisima o Indiji.
Počeću sa nekim mojim viđenjem Mumbaja i kulturnim razlikama, tradicijom i navikama Indijaca koje su ostavile najveći utisak na mene.
Saobraćaj
Jedno je gledati ga u filmovima, a drugo biti aktivan učesnik u saobraćaju. Neću da vas razočaram, samo ću reći da je uživo sve još gore. Na prvi pogled imate osećaj da ste se odjednom našli u mravinjaku gde svi kreću ko kako hoće, ne poštujući nikakva pravila (da li postoje uopšte?). Ovde vlada samo jedno pravilo: samo teraj! Semafora ima, ali ih je vrlo malo, a polovina od njih ne rade. Ako oklevaš na raskrsnici ili kružnom toku, odmah će ti put preprečiti vozila iz drugog smera i moraš dugo da čekaš da se u beskrajnom potoku vozila pojavi neka „rupa“ kako bi mogao da prođeš.
Uobičajena stvar je da vam neko vozi u susret u vašoj traci, čak i na autoputu. Jednom sam bila svedok kako se u jednom pravcu na autoputu stvorila velika gužva zbog brojnih kamiona. Vozila u dve trake su stajala ili su se kretala veoma sporo. Nije prošlo ni pet minuta, a mnogi vozači su počeli da izlaze u suprotnu traku (kroz prolaz u betonskoj ogradi između traka) i da voze u susret vozilima iz drugog smera. I to nisu bili samo bajkeri, već i kamiondžije!
Česti učesnici u saobraćaju su rikše, krave, konjske zaprege, ogromni bivoli, ulični prodavci koji guraju tezge i, naravno, pešaci. Inače, trotoar u Indiji je vrlo retka pojava, iako ga negde ima, često je pretrpan uličnim prodavcima, psima koji spavaju ili je jednostavno raskopan. Zbog toga pešaci najčešće idu ulicom, kuda prolaze kola. Što je sigurno, sigurno je. Pritom, na vozače ne obračaju pažnju, računajući da će ih zaobići.
Pored toga, ako se na putu stvori gužva, Indijci voze trotoarom ili po zemlji pored asfaltiranog puta. Zbog toga vožnja do grada često podseća na off-road trku, jer je taj deo pored puta pun rupa, blata, prašnjav, raskopan… I po tom terenu guraju se desetine motora i po neki rikša.
Najviše ima dvotočkaša, a 80 odsto vozača voze bez kacige. Stalno viđate troje, četvoro pa čak i petoro ljudi na jednom motoru, cele porodice se voze zajedno. Na motoru prevoze sve – od vrata za stan do TV-a, kompjutera, građevinskih materijala, jaja i veš mašina…
Posebno treba spomenuti sviranje. Sviraju svi, stalno i uvek. Ali razlog sviranja se razlikuje od našeg. U Srbiji sviraju jer te požuruju („hajde, zeleno je, ne smaraj“) ili ako kršiš pravila. Kod nas je motivacija za sviranje uvek nekako negativna. U Indiji sviraju samo iz jednog razloga: da ti stave do znanja da su tu pored tebe, da ih primetiš i da te bezbedno obiđu. Sviđa mi se što u saobraćaju nema agresije, napetosti. Vozači jesu bezobrazni, ali to ne treba shvatati lično. Jednostavno, tamo se tako vozi. Ili prihvati pravila igre i vozi bezobrazno, ili čekaj pola sata na kružnom toku da te neko pusti.
Jesam već rekla da ovde pešaci propuštaju vozače, a ne obrnuto?
Kada sam tek počela da se vozim motorom u Mumbaju kao suvozač, vrištala sam non-stop, jer sam imala osećaj da ću poginuti svakog trena. Plakala sam u očaju jer sam mislila da nikad neću moći sama da vozim po tom haosu. A još i vožnja levom stranom! Ali nije prošlo ni mesec dana svakodnevnih „treninga“ na bombajskim ulicama i strah je počeo da me napušta. Trebalo mi je vremena da se naviknem da vozim u takvim uslovima, ali čim sam se opustila i „uplivala“ u njihov tok, prihvatila zakone po kojima funkcionišu, postalo je mnogo lakše i sada opušteno vozim motor kako u centru Mumbaja, tako i u himalajskim selima. Moram da dodam da za osam meseci u Indiji nisam videla ni jedan sudar, dok sam ih u Beogradu viđala svaki dan.
Izuvanje obuće
Znala sam da se u Indiji izuvaju cipele pred ulazak u hram ili kuću, ali nisam očekivala baš takve razmere ove tradicije. Obuću skidaju i pred ulazak u neke prodavnice (na primer, zlatare), u kancelarije, u državne službe.
Kad idem da platim kablovsku i internet, i tamo se skidaju cipele i ostavljaju napolju. Niko se ne plaši da će im neko ukrasti obuću.
Ova tradicija je povezana sa time što Indijci mnoge aktivnosti rade sedeći na podu.
Žene u kuhinji na podu čiste i seckaju povrće, rendaju kokos ili ljušte grašak. Često porodice po tradiciji ručaju na podu u trpezariji. Zbog toga u stambenim prostorijama pod se uvek održava čistim i pere se više puta dnevno. Kod kuće se nose papuče ili japanke. U nekim porodicama smeš da uđeš u kuhinju samo bos, jer se smatra da i papuče skupljaju prašinu, a u kuhinji treba da bude sterilno čisto. Veliki kontrast u odnosu na Srbiju, gde u patikama možemo da šetamo i u stanu i napolju.
Previše zaposlenih
Indija je velika prenaseljena zemlja i treba obezbediti dovoljan broj radnih mesta za sve. Samo tako mogu da objasnim preveliki broj zaposlenih u oblasti usluga i postojanje (po mom mišljenju) totalno bespotrebnih radnih mesta. Najveći hit mi je što u svakoj samoposluzi na izlazu (svakom) postoji po jedan radnik u uniformi čija je jedina obaveza da lupi pečat „EXIT“ na vaš račun i da vas pusti da izađete. U teoriji on bi trebao da uporedi spisak namirnica na vašem računu sa robom u korpi ili kesi, ali to niko ne radi. Samo uzmu račun, lupe pečat i čekaju sledećeg.
Na drugom mestu na listi „naj“ radnih mesta u Indiji mi je liftadžija (da ga tako nazovem). U poslovnim, tržnim centrima i čak nekim stambenim zgradama poseban radnik sedi na plastičnoj stolici u liftu i pritiska dugmiće da bi lift krenuo. Važna profesija, nema šta. Zamislite, ako uđe deset ljudi i svi će da krenu istovremeno da pritiskaju različite dugmiće? Ovako uvek ima reda.
Inače, u Mumbaju ljudi srednje i više klase žive u odvojenim zatvorenim blokovima zgrada. Na ulazu u svaki blok postoji ček point gde stanari pokazuju karticu za ulaz, a posetioci moraju da sačekaju dok čuvar pozove vlasnika stana i najavi goste. To je kao kad bi svaki blok na Novom Beogradu bio zatvorenog tipa. Na svakom ček postu istovremeno rade 5-6 čuvara. Plus, u svakom ulazu svake stambene zgrade imamo još 2 ili više čuvara (watchman) koji su ovde da vam kažu „Dobar dan“ i da upisuju imena posetilaca u veliku svesku. Bez obzira što ste već prošli ček point i što je ulazak u samu zgradu preko interfona ili na otisak prsta. Lokalci kažu da je to sve zbog bezbednosti.
Na ulazu u svaki tržni centar morate da prođete security check – prvo sa vozilom na ulazu u garažu (otvaraju se sve torbe), drugi na samom ulazu. Prolazite kroz onaj ram kao na aerodromu, pokazujete torbe i još vas opipaju radi kontrole. Žene pipaju samo zaposlene ženskog pola, i to u zatvorenoj kabini.
U kafićima, frizerskim salonima, supermarketima i tržnim centrima ima previše zaposlenih, ponekad imate utisak da ih je više nego mušterija.
Jedan vam pokazuje farmerke, drugi majice, treći ih lepo slaže, peti nosi na kasu, šesti otkucava račun… A na izlazu vas već čeka radnik sa velikim pečatom u ruci. Međutim, veliki broj radnika ne smanjuje vreme čekanja na uslugu. Jednom sam čekala 15 minuta svoj espreso dok su ga petorica radnika zajedno pravili. Mislim da je bilo još samo par mušterija sem mene u kafiću.
Od nekih zanimljivih profesija spomenula bih uličnog čistača ušiju, uličnog frizera i zubara (na licu mesta vam postavi plombu za 1 evro), skupljača kesa sa đubretom (dolazi svakog jutra između 8 i 9 i zvoni na vrata stana, i ne možeš sam da izneseš đubre u drugo vreme) i radnika koji vam na vrata svakodnevno donosi sveže cveće za razne hinduističke rituale.
Sujeverje na svakom koraku
Znamo da su u Indiji jake tradicije i verovanja, ali iznenađujuće je koliko su prisutna u svakodnevnom životu i kako su neka od njih zanimljiva i drugačija od naših. Inače, svaka država u Indiji ima bezbroj svojih jedinstvenih tradicija i rituala, ali ću ja navesti nekoliko onih koji su uobičajni u državi Maharaštra gde živim.
Svake subote na vozila se kači sveža vezica od 7 zelenih čili papričica i jednog limuna. Veruje se da to štiti od uroka i nesreća. Možda zato nema sudara u saobraćaju?
Svakod dana, u periodu od 6 do 8 časova u svim prostorijama u kući pale se svetla i ne sme da se čisti jer se veruje da tada u kuću dolazi Lakšmi, boginja blagostanja i novca.
Jedna od tradicija je da se subotom hrane ptice, posebno vrane. Na taj način čistite svoju karmu.Postoji jedan specijalni dan kada za umrle osobe spremaju se njihova omiljena jela. Od svakog jela pomalo se stavlja na tanjir i iznosi se napolje da bi to vrane pojele. Ako vrane odmah pojedu hranu, veruje se da je duh umrle osobe došao na ručak i to se smatra dobrim znakom. Jednom sam sat vremena sa indijcima jurila vrane po dvorištu sa tanjirom u ruci i nisu htele da slete.
Često turisti u Indiji vide bebe kojima su oči ocrtane debelim crnim kreonom, što izgleda totalno ludo i mnogi se pitaju zašto. Veruje se da to štiti od uroka i zlih duhova. Još jedno objašnjenje za ovaj make-up je da on štiti od infekcija i bakterija, jer je olovka za oči (kađal) napravljena od pepela i biljnih ulja.
Kada se dete razboli ili samo mnogo plače, za njega se skuplja „sedam elemenata“ (ljuta papričica, so, seme slačice, dlaka od njegove majke, slamčica iz metle i još nešto). Ove „sastojke“ majka drži u šaci i maše ispred deteta gore-dole sedam puta. Posle toga treba da ih sprži na vatri. Ako nema mirisa, onda je ritual uspeo. Kažu da stvarno pomaže.
Kultura spavanja
Prvi put sam se iznenadila kad sam u nekoj seriji na TV-u videla kako žene idu na spavanje u sariju! Baš sam bila u šoku. Kad sam se raspitala, ispostavilo se da većina Indijaca nema posebnu odeću za spavanje – ne nose pidžame i spavačice, već spavaju u kućnoj garderobi. Ako žena kod kuće nosi kućnu haljinu, onda će u tome i da ide na spavanje. Ako nosi sari, spavaće u sariju. Isto se odnosi i na muškarce. Kod kuće nose uglavnom trenerku/šorc i majicu, pa u tome i spavaju. Moram da napomenem da se porodice u velikim gradovima ipak presvlače za spavanje, ali u manjim sredinama ne.
Druga osobina je što uopšte ne koriste jorgansku navlaku. Retko se inače pokrivaju, i ako se pokrivaju, to su samo neke prostirke ili ćebad zimi, opet bez navlake. Zbog toga nigde ne možeš da nađeš puni komplet posteljine: čaršav, jastučnice i jorganska navlaka. Morala sam da dovlačim iz Srbije.
Indijci i kupanje
Ko bi rekao, u zemlji gde postoje magične Goa i Kerala sa prelepim plažama, stanovnici te zemlje se skoro ne kupaju! Indijci se kupaju u moru ili bazenu vrlo retko i većina ne znaju da pliva. Posebna tema je kupaći kostim. Zbog prirodne stidljivosti i zaštite od sunca (verovatno znate da su opsednuti svetlim tenom), Indijke se kupaju u zatvorenim kupaćim kostimima koji više liče na ronilačno odelo, a u najboljem slučaju na haljinu. Na moru sam viđala kako ulaze u vodu u helankama i dugim majicama. A najčešće kupanje za njih predstavlja samo šetnju po plaži i ulazak u vodu do kolena. Naravno, skroz obučeni.
U stambenom bloku gde živim, ima bazen za stanare i kada odem na kupanje u bikiniju, naravno privlačim puno pogleda, jer se niko ne kupa ovako obučen.
Patriotizam u bioskopima
Pre jedno tri godine indijski Vrhovni sud naložio je da se pre prikazivanja filma u bioskopima mora da se pušta nacionalna himna. Za to vreme svi gledaoci moraju stajati, a na platnu se obavezno mora prikazati nacionalna zastava. Pri tome, vrata u biskopsku salu tada moraju biti zaključana da niko ne bi mogao ni da uđe ni da izađe. Ovu odredbu Vrhovni sud doneo zbog, kako su obrazložili, potrebe jačanja patriotizma. I zaista se pušta himna, i zaista svi stoje, videla sam to svojim očima.
U nekim indijskim gradovima zabeleženi su slučajevi kada su gledaoci bili pretučeni ili uhapšeni zbog toga što su sedeli tokom puštanja himne. Optuženi su zbog nepoštovanja himne.
* * *
Ima još toliko stvari, a tek sam počela ovde da živim. Podelila sam najupečatljivije detalje sa vama, a sebi i drugima skoro svakodnevno postavljam pitanje „zašto?“ kako bih racionalizovala neke nelogičnosti sa kojima se susrećem i koje su mi totalno strane. Ali sve više dolazim do zaključka da treba da prestanem da tražim logiku tamo gde je nema i treba samo da se prepustim, po principu one stare “Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin”. Okej, moram da priznam da mi je lakše bilo da budem Rimljanka!
Puno sam putovala, ali ovo iskustvo zaista poseduje nešto što će mi možda zauvek ostati neobjašnjivo. Živeći u totalno drugačijem okruženju koje te svakodnevno izbacuje iz komfor zone, naučila sam da budem strpljiva, tolerantna i da bolje razumem druge ljude, više nego u zemljama koje, po mom mišljenju, imaju logična pravila. „Nema pravila za tebe, snađi se i uživaj u nestvarnoj Indiji“, to je neki fortune cookie koji sam sama sebi stavila u džep.
Članak je objavljen 11.01.2017. na portalu Before After.