Preko Himalaja na dva točka

Pričom o vožnji motora po Severnoj Indiji započinjem seriju postova o putovanjima koja su mi velika strast i zahvaljujući kojima stičem nova životna iskustva. Ovaj članak sam napisala za portal Before After. 

Danas na društvenim mrežama često viđate motivacione slike sa popularnom rečenicom „Mountains are calling and I must go“. U mom slučaju, to je zaista bio pravi poziv, jer posle prošlogodišnje vožnje motorom po jednom od najopasnijih puteva na svetu, ove godine sam se vratila u severnu Indiju kako bih provozala istom rutom još dva puta (i želim opet!).

Čuveni put Manali-Leh redovno se nalazi na listama najzahtevnijih i najlepših puteva na svetu. On spaja dva sveta. Jedan je zelena tropska Indija, drugi je žuto-siva Himalajska visoravan odvojena zidom nepristupačnih planinskih vrhova. Drevni Indijci su ranije smatrali da se svet završava prevojem Rotang na severu doline Kulu, a da iza njega žive bogovi. Preko tih prevoja ranije je prolazio Veliki put svile, kojim su putovali samo pojedinci, a običan narod nije imao pojma šta se tamo iza planinana nalazi.

Preko pet planinskih prevoja trgovački karavani su iz energične Indije dolazili u mirno budistično kraljevstvo Ladakh (u prevodu Zemlja visokih prevoja), sakriveno daleko u Himalajima. Ladakh je bio deo Tibeta, kasnije se odvojio, ali je sačuvao prastaru kulturu tibetanskog budizma koja je sada skoro uništena u samom Tibetu. Zbog toga ga često nazivaju „mali Tibet“. Dolina reke Ind, gde se nalazi glavni grad Ladakha – Leh, i dalje je puna drevnih budističkih manastira, stupa i hramova koji vas prenose u potpuno drugi svet.

Nakon odlaska Britanaca i nezavisnosti Indije, ovaj region postao je razlog teritorijalnih neslaganja i konflikata između Indije i Pakistana. Preživeo je tri rata, a u poslednjem od njih zamalo su primenili nuklearno naoružanje. S obzirom na komplikovanu političku situaciju Indija je morala da drži u ovom teško pristupačnom regionu vojne baze. Upravo zbog toga je napravljen jedan od najviših puteva na svetu – čuveni put Manali-Leh.

Neverovatna je činjenica da je ova prelepa magistrala, kojom se vozikaju srećni Evropljani na indijskim bajkovima i koja oduzima dah svojom visinom, krajolicima i krivinama, izgrađena zapravo zbog pretnje nuklearnog rata!

Provozati ovaj put na motoru je san svakog adventure bajkera. Prvi put sam ostvarila ovu dugogodišnju želju pre godinu dana. Prijateljica iz Srbije i ja uplatili smo celu vođenu moto turu Leh-Manali, gde su nam obezbedili bajkove (čuveni Royal Enfield – made in India), dva vodiča, backup kombi, koji je nosio sav naš prtljag i gorivo, mehaničara (koji je svako veče proveravao bajkove, popravljao šta treba, a ujutru ih je čak i grejao!), smeštaj, hranu… Uglavnom, all inclusive moto tura. Ali i u takvim uslovima ovo je bila jedna od težih (i najlepših) vožnji u mom životu, a vozim motor duže od devet godina.

Sve je u ovom delu sveta jedinstveno i drugačije – veličanstvene Himalajske planine sa vrhovima prekrivenim večitim snegom, neverovatno intenzivna plava boja neba sa niskim pufnastim oblacima, zelene doline reka kao oaze u planinsko-pustinjskim prostranstvima, oštre stene u svim duginim bojama, narod koji tamo živi isto kao i pre nekoliko stotina godina…

To putovanje mi je promenilo život. Od tada sam konstantno sanjala planine, zastajao mi je dah kada sam viđala fotke Himalaja u newsfeed-u i samo sam želela da se vratim tamo. Na kraju su se svi uslovi složili i u julu ove godine sam uspela da ponovim ovo nezaboravno putovanje. Ovaj put sam vozila iz Manalija u Leh sa grupom drugih bajkera, a nakon tri nedelje boravka i fenomenalnih vožnji u Ladakhu dečko i ja smo se vratili istim putem nazad, i to za samo dva dana.

Dužina samog puta iz Manalija (u indijskoj državi Himaćal Pradeš) u Leh (u Ladakhu) je svega 490 km, ali vam je u proseku za to putovanje potrebno tri dana i vozi se po ceo dan. Put je otvoren za saobraćaj samo 4 meseca godišnje (od juna do kraja septembra). Ostalo vreme je zatvoren zbog snega, klizišta i odrona. Mnogi turisti putuju iz Manalija u Leh (ili obrnuto) samo da bi videli lepote na ovom čuvenom putu. Prolazi kroz veliki Himalajski venac i pet visokih prevoja: Rotang (3.980m), Baralaća (4.892m), Nakila (4.769m), Lačung (5.065m) i Tanglang (5.360m).

S obzirom na to da se ovaj region graniči sa Pakistanom i Tibetom, na putu se nalazi šest vojnih ček-punktova, gde putnici moraju da se prijave sa pasošem. Oni su tu zbog bezbednosti turista i kako bi bilo lakše da nađu putnike u slučaju njihovog nestanka.

Manali (1.950m), gradić iz kog ove godine počinjem putovanje, za većinu putnika je baza za pripreme planinarskih izleta ili puta na sever u Ladakh. Ovo mesto je i najpoznatije planinsko izletište za indijske turiste, koji dolaze leti kako bi se osvežili od vrućina vladajućih u ostatku države. Ovde je klima divna, priroda podseća na Taru, obiluje zelenilom, voćnjacima, potocima, rekama, vodopadima, četinarskim šumama i snežnim vrhovima.

Običan sneg kao potpuna senzacija

Inače, većina Indijaca u životu nije videla sneg i njima je to nešto wow. To je još jedan razlog zašto svake godine hiljade mnogočlanih indijskih porodica dolaze u Manali iz kog samo 50 km ih odvaja od prevoja Rotang i toliko egzotičnog prizora – pravih snežnih vrhova. Ako imaju dovoljno sreće opipaće i sneg pored puta. Emocije Indijaca koji prvi put u životu vide sneg, teško je opisati rečima. Gledali smo kako u avgustu satima prave selfije, pored malih parčića sivog, od izduvnih gasova, snega.

Zanimljivo je da su za njih na celom putu od Manalija do Rotang pass-a otvorene desetine malih shopova u kojima mogu da iznajme (!) zimske jakne i pantalone, jer što bi Indijci imali toplu odeću? I tako, čim se popnete na prvi prevoj, prvo što vidite su gomile Indijaca koji luduju u snegu u prevelikim šarenim perjanim jaknama, smešnim kapama i gumenim čizmama. Čim vide belce (pogotovu ženske na motorima), počinje nova tura selfija i svi čekaju red za jedan klik sa nama. Klasičan celebrity efekat kada ste beli u Indiji i koji je, priznajem, pomalo naporan.

S obzirom da je za mnoge Indijce putovanje na Rotang jedina prilika da vide sneg svojim očima, na samom putu tokom letnjih meseci pravi se velika gužva u saobraćaju. Put je veoma uzan, jedva mogu dva vozila da se mimoiđu, pun nepreglednih krivina. Sa jedne strane prelepog puta su stene i vodopadi, a sa druge duboke provalije. Tu počinju prvi napadi adrenalina – naći put motorom kroz gužvu od kamiona, automobila, krava, konja, stada koza i vojnih vozila nije lako. Plus, put na Rotang je poznat svojim čestim kišama i gustim maglama.

Ove godine, ceo uspon i silazak sa Rotanga bio je propraćen takvim pljuskom i maglom da je vidljivost bila samo par metara. Voziš sa otvorenim vizirom, lice ti je skroz mokro, ništa ne vidiš zbog guste magle i kiše, užasno je hladno, duva vetar, ruke ti se zaledile, a u susret ti dolaze okićeni kamioni sa ludim indijskim vozačima koji čak i u ovakvim vremenskim uslovima ne smanjuju brzinu, a poneki voze i bez upaljenih farova!

Pored toga što je put ovde uzan, na mnogim delovima nema asfalta, voziš po blatu, makadamu i kamenju. Prošle godine smo vozili 13 km po dubokom blatu, to je bila više vežba balansa nego vožnja u pravom smislu. Često se i zaglaviš, pa moraju drugi da te guraju, a ako padneš u blato, onda zabavi tek nema kraja! Ove godine su tu blatnjavu deonicu malo popravili, pa smo je prošli brže i lakše. Inače, put održava indijska vojska, pa usput često obilazite ogromne vojne kamione.

Veća visina, gori put

Nakon prevoja Rotang stiže se u region Lahul čiji je glavni grad Kejlong na visini 3.080m. Ovde ili u selima pored Kejlonga putnici na Enfildima po tradiciji provode svoju prvu noć. Ovde još uvek ima dosta pristojnih hotela i hostela gde za cenu oko 1600 rupija (20 evra) dobićete čisti krevet, tuš s toplom vodom i indijski doručak.

Cene smeštaja na celom putu dosta zavise od meseca putovanja – na početku sezone (maj, jun) nije lako naći slobodnu sobu, cene su veće (ponekad i duplo), dok su na kraju sezone niže. Takođe, početkom sezone na putu je hladnije, ima više snega, veća je gužva, veće šanse snežnih oluja, radova na putu i odrona, pa zbog svega toga putovanje može da traje znatno duže. Najbolje vreme za vožnju motorom je od jula do septembra, tada ima više zelenila, manje vozila, toplije je vreme, ali je veća verovatnoća kiša, jer je tada u celoj Indiji sezona monsuna.

Desetak kilometara od Kejlonga nalazi se poslednja benzinska pumpa na putu za Ladakh, sledeći put natankati svog gvozdenog konja ćete moći tek posle 365 km! Zbog toga bajkeri obavezno nose sa sobom kante ili flaše sa benzinom. Ovde prestaje i signal mobilne telefonije, nema ga skoro skroz do Leha. Zamislite, oko 400 km vožnje po himalajskim bespućima bez mobilnog. Odlična je prilika da se malo odmorite od društvenih mreža i budete nasamo sa sobom. Mada, moram da priznam, nije lako savladati iskušenje da odmah postujem na instagramu fotke nestvarnih krajolika.

Deonica puta od Kejlonga je veoma dobra – čist, ravan asfalt i fenomenalne krivine. Usput prolazimo pored Zing-Zing bara, jedinog na svetu kafića koji je obeležen na svim mapama kao naselje, jer u okolini nema ništa više, a vozačima na ovom putu potreban je nekakav orijentir. Tu vegetacija već polako nestaje i otvaraju se vidici surovih golih planina koje je isklesala majka priroda na nadmorskoj visini preko 4.000 metara.

Vrlo brzo postaje jasno da što se više penješ, put postaje gori. U dolinama put može da bude iznenađujući dobar, ali njegovo stanje se drastično menja sa visinom: preko 4.000m asfalt često uopšte ne postoje, put se pretvara u dirt track – blato, kamenje, makadam ili pesak.

Na nekim posebno problematičnim delovima puta dešavaju se saobraćajne gužve (ko bi rekao – traffic jam na visini 5.000!) u kojima automobili i motocikli stalno menjaju brzinu kretanja. Zadatak bajkera je da prilagodi svoju brzinu, istovremeno obilazeći brojne prepreke – sneg, rupe, šljunak… Često nemaš ni vremena da razmisliš i izabereš najbolju putanju, jer te požuruju i (naravno) sviraju druga vozila.

Još jedna opasnost sa kojom može da se susretne putnik ovde su česta klizišta zbog kojih je nemoguće nastaviti putovanje dok ne dođe kamion i ne popravi put. Jednom smo čekali sat vremena da put ponovo bude prohodan, a drugi put prijatelji su stajali čitava 4 sata dok bager nije nabacao kamenje preko reke koja se izlila i uništila put.

Inače, vožnja po celom putu Manali-Leh često podseća na igricu, gde konstantno moraš da prevazilaziš razne prepreke kako bi stigao na sledeći nivo.

Prelazak dubokih planinskih potoka (voziš posle sa mokrim nogama), vožnja po pesku, blatu i rupama… Iscrpljen misliš da je to sve, da će sada biti ravan asfalt, kad iza sledeće krivine počinje teren sa velikim kamenjem… Kotrljaš se po njemu u prvoj-drugoj brzini i molis še da zadržiš ravnotežu i ne padneš. Dodajte na to glavobolju i otežano disanje zbog manjka kiseonika, vožnju levom stranom i motore koji nisu namenjeni terenskoj vožnji…

Be gentle on my curves

Ali sve su to trenuci zbog kojih planine imaju posebnu čar. Bacaju te u veliki strah, donoseći ti izazove jedan za drugim. I zatvaraju iza tebe vrata. Jer koliko god da kukaš, plašiš se i patiš, ne možeš da se vratiš nazad, imaš cilj, a često povratak nazad može da bude još teži. Samo tako učiš da prevazilaziš prepreke… Kada siđeš dole i vratiš se u normalan život, shvataš koliko su nebitni tvoji svakodnevni problemi i da ti je dovoljna samo trunka dosade, straha ili mrzovoljnosti kako bi stao i okrenuo se nazad. Kad to shvatiš, ostavljaš deo sebe u planinama. Spajaš se sa svojim dvotočkašem  i postajete jedno.

Kako bi vozači više vodili računa o bezbednosti na putu, indijska Border Road Organization duž celog puta poređala je motivacione saobraćajne znakove sa vrlo kreativnim ispisima. Svaki put kad naletim na takav znak, divim se indijskim kopijima: Road is hilly, don’t drive silly; Life is short, don’t make it shorter; It’s not rally, enjoy the valley; After whisky driving risky; If you sleep, your family will weep; Speed is a knife that cuts life; Drive like hell and you’ll be there; i moj omiljeni (pred svaku deonicu sa krivinama) – Be gentle on my curves.

Sledeći prevoj je Baralaća (4.890m) koji prelazi preko čuvenog Himalajskog venca. Ovo je nešto poput prirodne granice između Indije i Ladakha. Ogromni kišni oblaci dolazeći sa južne strane bukvalno udaraju u planinski zid Himalaja. Zbog toga sa jedne strane planina ima toliko snega, vlage i kiša, a sa druge počinju predeli kao na Marsu – planinske pustinje i neverovatne sive, žute, crvene i ljubičaste stene… Baralaća, kao i svi planinski prevoji u ovom delu sveta, obeležen je budističkim zastavicama lungta. Sa prevoja se otvara pogled na snežna polja, a posle toga počinje pravi open space.

To je potpuno prazna teritorija, bez naselja, kuća i stalnih stanovnika. Ova nenaseljena deonica puta traje oko 250 km. Čvrstih objekata za spavanje nema uopšte, jer je veći deo godine sve prekriveno snegom, a nivo kiseonika u vazduhu je jako nizak (visine su od 4.200 do 5.300m). Jedino što ćete videti su kafane u šatorima i retki kampovi gde možete prespavati.

Jedno od takvih mesta je Sarću (4.300m) koje je usput i indijska vojna baza na granici država Himaćal Pradeš i Džamu i Kašmir. Ovde većina putnika provode svoju drugu noć, što samo po sebi predstavlja veliki doživljaj, i ovde se mnogi susreću sa ozbiljnim simptomima visinske bolesti. Najčešće je to opšta slabost, mučnina, glavobolja, otežano disanje… Osećate se kao posle lude celonoćne žurke, boli glava, teško komunicirate sa drugima, ne možete da spavate (ja nisam uopšte spavala prve dve noći na putu), nemate snage ni za šta. Ove godine se nekoliko prijatelja osećalo baš loše, pa su na kraju jednoj ženi (bila je suvozač) morali da daju bocu sa kiseonikom, jer nije bila u stanju da nastavi put.

Hladna Himalajska jutra uz šolju čaja

Spavate u velikim šatorima u kojima imate krevete i kupatilo sa pravom wc-šoljom! Zbog visine i vetra  postaje užasno hladno čim padne mrak, a noću temperatura pada do minusa. Jedini način da se ugrejete je da pijete vruć čaj i/ili indijski rum (inače, alkohol se ne preporućuje na ovakvim visinama, mada mi smo ovo pravilo prekršili). Na krevetima nema posteljine, spavaš u odeći i pokrivaš se sa tri debela vunena ćebeta.Osećas se kao medved u hibernaciji. S obzirom da je put do Sarćua dosta zahtevan, većina putnika od umora jedva čekaju da se zavale u krevet ćim stignu u kamp. Tople vode ovde, naravno, nema.

Druga opcija smeštaja (i tri puta jeftinija) su kućice 3x3m napravljene od limenih listova, u kojima imate samo krevet i ćebad, ništa više (to se ponosno zove „Hotel“). Toalet je napolju, isto u limenoj kućici bez krova (ali zato umesto rupe u podu imate wc šolju). Pogled iz ovakvog wc-a je najlepši na svetu, a neprijatnih mirisa nema jer stalno duvaju jaki vetrovi. Ove godine, kad smo se vraćali nazad za Manali, izabrali smo smeštaj u takvoj kućici i odlično smo spavali. Na ovakvim putovanjima stalno izlaziš iz komfor zone, snalaziš se bez tople vode, uobičajne hrane, mobilnog telefona, jer imaš potpuno druge brige i srećan si da imaš samo krevet i šolju čaja.

  

Na celom putu, samo u jednom kampu u Sarćuu postoji satelitski telefon preko kog možete saopštiti svojim rođacima da ste još uvek živi, minut poziva naplaćuje se 0,5 evra. Inače, nedostupnost mobilne veze je još jedna opasnost ovde, jer ukoliko putujete sami i nešto se desi u ovoj pustahiji, nemate kako da pozovete u pomoć.

Jedan od mojih omiljenih trenutaka na ovom putovanju su magična himalajska jutra. Posle umivanja ledenom vodom i šolje indijskog čaja sa mlekom, uživate u svemirskom izlasku sunca, kada u savršeno čistom planinskom vazduhu  sunce poćinje nežno da obasija daleke snežne vrhove, dok su doline i najbliža brda još uvek u senci. Onda zastanete i celim svojim bićem osećate svaki pokret tog čarobnog toplog talasa koji će uskoro napuniti prostor suncem, promeniti color balance predela, i moći ćete da nastavite svoj put.

Poslednji, treći dan putovanjam je najzahtevniji (vozi se 12 sati), ali je i najlepši. Vozimo preko još tri prevoja – Naki la (4.769m), Lačung la (5.079m) i Tanglang la (5.328m). Na putu do prvog vrha je izazovna deonica pod nazivom Gata loops – uspon od 21 oštre krivine, san svakog bajkera. Ove godine sam pala ovde zbog toga što me je jurio ludi kamiondžija koji je vozio strahovitom brzinom. Posle prevoja je Pang – još jedna vojna baza i šatorsko naselje sa kafanama gde se obično svi odmaraju.

Na celom putu do Leha ima desetak malih „naselja“ za odmor, obično su to 5-6 šatorskih kafana (dhabe na hindiju) jedna pored druge, u kojima možete da pojedete tradicionalnu indijsku ili tibetansku klopu, kupiti grickalice i da odspavate na krevetima, jer mnogi vozači zbog visine i umora imaju potrebu da se dobro odmore pre nego što nastave put.

Hrana je vrlo jednostavna, uglavnom pirinač i dal (čorba od sočiva), momo (tibetanske loptice od testenine punjene povrćem) i omlet. I naravno čaj. Ovde se pije dve vrste čaja: jedan je crni sa mlekom (Indijci samo njega zovu „čaj“) i čaj od svežeg đumbira, limuna i meda, čuveni honey-lemon-ginger tea, lokalni lek protiv visinske bolesti. Dhabe na putu drže uglavnom Tibetanci ili Ladaki (narod koji živi u Ladakhu), svi su nastrojeni prijateljski i rado pričaju sa putnicima (mnogi govore engleski), veoma su radoznali. Inače, lokalci (čak i Indijci koje srećeš usput) ne znaju za Srbiju, a neki misle da je to deo Rusije. Za njih smo veoma mala i daleka zemlja.

Posle Panga sledi neverovatan svojom lepotom žuti kanjon sa obe strane kog su se formirale pešćane stene i figure bajkovitih oblika, poput onih u Đavoljoj varoši. Teren je ovde jako loš i zahteva veliku koncentraciju, koju nije lako održati s obzirom na lepotu predela.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

fifteen − 6 =